Радмила Цица Армић, девојачко Кесић, рођена је на Петровдан 1949. године у Шапцу. Бави се писањем од 1966. године. Песме су јој објављиване у више часописа и листова. Међу великим бројем песама неколико је антологијске вредности.

Својим збиркама позије стекла је репутацију песника љубави и религиозне вокације. Читајући Радмилине песме, осетићете не малу духовну срећу и радост – „песникиња са Врачара – протиница“, како је то надахнуто написао професор др Владета Р. Кошутић – „у доживљају ликова из хришћанске и српске повеснице, проникнуће у њихову битност, какву досад не прочитах у много већих песника“. Успех збирке песама „Роса и суза, сестре“, често гостовање на свим телевизијским каналима, интервјуи и писање о песникињи, као изузетно новој појави у српској поезији, стекла је широк круг читалаца и поштовалаца. Радмила Цица Армић, у таквој атмосфери добија крила и објављује збирку песама „Твоје очи боје ириса“. Рецезент Нада Бојић каже: „Реч је о исконској песникињи која живи за поезију и у којој живи сама поезија. Из сваког њеног стиха одзвања истинитост и искреност“. Поетеса не посустаје, сарадник је часописа „Практика“ и „Класика“ – пише у рубрици на религиознутему. Збирка песама „На харфи од бројаница тихо поје Серафими“ усталасава љубитеље духовне поезије, о њеним књижевним вечерима се прича по граду. Лепоти стихова дорпиносе познати уметници – Зоран Цвијановић, Бане Видаковић, Љиња Лашић, Бранко Ђурић, Танасије Узуновић, Љубивоје Тадић, Гојко Балетић, Дина Чолић, Љуба Димитријевић, „Ренесанса“, певачко друштво „Мокрањац“ – при храму Светог Саве…

Професор др Димитрије Калезић као рецезент књиге каже: „Та фина потка, тај флуид вјечних тема који кроз њене ниске рјечи и снопиће стихова, оплемењују грубост свакодневнице и освећује профану стварност приземља које се тиме онебесује“.

Песме Радмилине привлаче пажњу познатих композитора Радослава Граића, Перице Танасијевића и Миодрага Говедарице. Облаче их у музичко рухо. Неке од њих се певуше у Скадарлији. Вокални ансамбл „Октоих“ у галерији фресака, 2003. године на Фестивалу Духовне музике, добија награду са песмом „Тројеручица“ – Радмиле Цице Армић. Нижу се признања као ниска бисера, поменућемо само нека: „Вукови ластари“ (песма), „Бисери“ (повеља за причу), „Мој предак“ (Краљевски књижевни клуб Карађорђевић). У споменици о 100 годишњици рођења Десанке Максимовић, аутора Белибора Берка Савића, Радмилина песма „Поетеси брдовитог Балкана“ одабрана је 1998. године за Антологију. „Златна значка“ 2005. године коју додељује Културно просветна заједница Србије и Министарство за дијаспору, за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе. Удружење књижевника Србије 23. децембра 2006 године у знак посебног признања додељује књижевници Радмили Армић, плакету захвалности, за трајни допринос угледу и развоју удружења.

Радмила Цица Армић, члан је Удружења књижевника Србије, ККК – Карађорђевић. Њен први роман „Корифеј“ преведен је на енглески језик. Рецезент романа др. Зорица Кубуровић у предговору је нагласила следеће: „Ауторка је у Корифеју успела да дочара најдубљу и најузвишенију духовност код човека који се бавио природним наукама. Да је са вештином правог богослова пронашла праве речи у Светом Писму и у текстовима Аве Јустина. Одслушала је Небеску литургију у усамљеном срцу посматрача голубова и звезда… У Поговору романа проф. Др. Анђелка Милосављевића пише: „Роман Корифеј посвећен Теслином животу, сведочи о великом интересовању, труду и раду Ауторке која успешно приближава читаоцу проблематику недокучиву за уважене научнике. Повезивањем библијских прича са начином живота генија Тесле, књижевница Армић је расветлила његов лик, научника, бесребреника и монаха. У припреми за штампу је роман „Попадија“, а у књижевној радионици Протиница спрема да обрадује своје читаоце са романом „Игуманија“ и збирком Дечије поезије. Удата је за Благоја Армића, пароха при Храму Светог Саве на Врачару. Мајка двоје деце. Живи и ствара у Београду.

Смотра поезије

Летњиковац, поред Шапца; 01.мај 1966.година

Смотра поезије; Шабац; 1967 година

Прва награда за песму

“Певам о теби младости”

ПЕТРОВДАН

Косило се жито.

Плетена ужад

правила су поклоњења

пред сноповима

златнога класја.

Било је то на

два Свеца,

пожурило недоношче

да свет угледа.

Српом му пресекли

пупчану врпцу,

ваздух свој да дише.

Заплакало оно

кад и црвена булка,

косачи је посекли

док јој се пупољак

расцветавао.

У тренутку два плача,

У мајке сузе радоснице

у булке сузе туге.

Такав је живот

човека и биљака,

сличности има,

живот иде даље

као и косачи.

Зато када ти је лепо

певај до зоре,

радуј се новорођенчету,

нек му живот буде песма

Бог само зна,

можда се родио песник.