Твоје очи боје ириса

ПРЕДГОВОР

ПЕСМЕ БОЈЕ ЉУБАВИ

Читам Мемоаре Џозефа Конрада, Пољака који је постао један од највећих енглеских писаца, и застајем на реченици: “Могао сам своје исповести оденути у литерарно рухо, али сам, ипак, више волео да из њих извија искреност и истинитост…”

То исто осећам док читам стихове из Друге звирке песама Радмиле Цице Армић са поетским насловом „Твоје очи боје ириса“, у којој је скупљено осамдесет поетских казивања, насталих почев од младалачких, школских дана па до данашњих времена. Потребно је прочитати тек неколико првих песама да би се одмах схватило да је реч о исконској песникињи, оној која живи за поез ију, и у којој живи сама поезија. Све оно што се чита у тим песмама је сам живот преточен у поезију.

А кад заронимо у ту поезију, улазимо у свет животне радости, љувави и оптимизма, што нам је, признаћете, у овим временима више него неопходно. Осећање животне радости, или, боље речено, радости због живота, наћи ће се и у песмама које носе наслове попут “Сета” или “Стрепња”.

Стихови у збирци песама „Твоје очи боје ириса“ су звонки, мелодични и, пре свега, искрени и види се да је сваки изашао право из срца – а одакле би иначе и текли стихови ?  Без икакве литерарне извештачености, надградње, све се то може протумачити самом песникињом одлуком да “пише из срца”, као и утицајем који су на њу извршили њени песнички учитељи. Првенствено Десанка Максимовић. Али, ту је и величанствена српска песничка тројка, Дучић, Ракић, Шантић.

Оно што нашу песникињу повезује тесно са њеним узором Десанком Максимовић су два снажна осећања: љував према ближњима и према природи. А те две љувави су тесно испреплетане и не тако ретко спојене у једну. Зар зенице мушкарца кога воли немају боју цвећа, боју ириса? Као и код Десанке Максимовић и код Радмиле Цице Армић „животни нагон” апсолутно преовлађује. Отуда и долази до већ оне споменуте искрености и истинитости која одјекује из сваког њеног стиха. То највоље могу да илус трују почетни стихови песме “Круна љувави”: “Рођен си/ када је роса/ умивала траву/”.

Своју захвалност Десанки Максимовић испеваће кроз песму “Поетеси брдовитог Балкана”, у којој каже да се „ песник мора родити као заробљеник снова, да мора волети завичај, детињство и осећати мирис земље…“ И тако, у ствари, Радмила Цица Армић исписује свој песнички вјерују, додајући и то да је свесна да “природа даје знак да ће се песник роди ти”. А та природа богато је наградила песничким талентом нашу песникињу, “која се буди са песмом на уснама””.

Тема песама у збирци „Твоје очи боје ириса“ су веома разноврсне и, очигледно, увек руковођене личном песничком инспирацијом тренутка у коме су настајале. И, било да се говори о ономе који има очи боје ириса – коме је и посвећена ова звирка – или о пролећу које се може загрлити рукама, о вољеном који треба да се врати и направи пометњу у календару – да ли само зато што има “очи воје ириса?“ – о мудрости која је најважнија лепота, о Акропољу, киши над Мостаром, о удицама великог града…, увек ври од животне радости, изузетне искрености. А то је, признаћете, за данашње животне, па и песничке прилике, права реткост. А како и не би кад у песми “Болеро”, посвећеној компози тору Равелу, песникиња каже да “Бубњеви из оркерстра лупају као моји дамари. А струне виолина сваки нерв ми дирају.'”

Нова збирка песама Радмиле Цице Армић наићи ће, као и претходна “Роса и суза, сестре” – која је наишла не само на топао пријем код читалаца већ и велики одјек у медијима – такође свој пут до многих читалаца.

Сигурна сам да ће и од њих многе, као што је био случај и раније, бити обучене у музичко рухо од стране врсних композитора, да ће се многе учити напамет. Једном речју, изаћи ће из корица ове песничке збирке јер ће пленити својом лепотом, искреношћу и истинитошћу. Вером и љувави у људе и природу.

Нада Бојић

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer