“Тако је Цица Армић почела да пише свој други роман. Њој се подвиг живота попадије, који је био њена свакодневница, чинио сасвим обичним, тако да је о њему мало говорила, па ми ту и тамо тек назремо големи посао који је свакодневно радила. Али је писала о људима и првенствено о женама које су јој се поверавале. И сада ми видимо пред нама једну Србију на коју смо потпуно заборавили, Србију за коју смо мислили да уопште више не постоји, толико су нас заблесавили суманути и непристојни садржаји на телевизији, у новинама и у животу. Видимо не само да смо заборавили на уљудност свакодневнице, на поштовање старијих, на љубав свекрве према снаји и обрнуто, што је, показује се, нешто сасвим нормално код нормалних људи, а када тога нема стање је ненормално и болесно, него да смо заборавили и на љ убав, која је, можда, могла да буде окосница нашег живота на свету, да смо је унизили нашим недостојним животом, да јој нисмо прилазили пуним срцем, онако како прилазе људи побожни и чедни”.

Др Зорица Кубуровић, књижевник

“…Универзалну уметничку “убојитост” доноси и дело ове ауторке са загонетним насловом “Попадија”. Наслов који мами радозналост из различитих извора започиње описом осмеха попадије идеализираног у очима будуће следбенице истог позива. Загонетни осмех делује попут Мона Лизиног. Остаје вам да размишљате о његовом значењу, да не докучите тајну никада, а уживате у њему све време. Тако је сачињена и ова књига. Кад завршите с читањем схватите да сте се препустили вешто вођеном штиву које вас враћа на сам почетак – велики знак питања. Јер, ауторка је успела да пише о свом животу успостављајући дистанцу између личности писца и позиције аутора написаног…”.

Светлана Мићуновић