“ШАПЧАНКЕ”

Ауторка Живана Војиновић објавила је у Београду 2017.године књигу “Шапчанке”. Књигу је издао Орион арт из Београда.

Књига говори о познатим, али и неким заборављеним Шапчанкама – по рођењу и пореклу, животу и раду… Ауторка је представила 188 Шапчанки. Међу њима налази се и Радмила Цица Армић.

Текст из књиге “Шапчанке” посвећен Радмили Цици Армић:

Протиница Цица Радмила Армић

Радмила Цица Армић рођена је 12. Јула 1949. у Шапцу, у породици Кесић. Песме пише и објављује од 1966. године.

Као песникиња са Врачара стекла је репутацију „песника љубави и религијске вокације”, а на религиозне теме оглашава се и у часописима Практика и Класика.

Прву збирку поезије Цице Армић „Роса и суза, Сестре“ (Београд 1996) проф. др Владета Р. Кошутић назвао је „зборником малих и великих мајушности”.

Нада Бојић, рецензент друге књиге стихова „Твоје очи боје ириса“, тврди да је „реч о исконској песникињи која живи за поезију и у којој живи сама поезија”.

Трећом стихованом збирком, под насловом „На харфи од бројаница тихо поје Серафими“, обрадовала је поклонике духовне поезије, а рецензент проф. др Димитрије Калезић записаоје да ауторка стиховима„оплемењује грубост свакодневице и освећује профану стварност приземља које се тиме онебесује”.

Песме протинице Цице компоновали су Радослав Грајић, Перица Танасијевић и Миодраг Говедарица, а певуше иху Скадарлији. Вокални са став„Октоих” извео је њену„Тројеручицу” и освојио главну награду на Фестивалу духовне музике (2003).

Стваралаштво рођене Шапчанке награђивано је на „Вуковим ластарима” и у Краљевском књижевном клубу Карађорђевић, а повељу за причу добила је на манифестацији „Бисери”.

Њена песма „Поетеси брдовитог Балкана” ушла је у споменицу посвећену стогодишњици рођења Десанке Максимовић коју је приредио Берко Савић.

Аутор је и три романа: „Корифеј“ (Београд 2006), посвећен Николи Тесли и номинован за Награду града Београда, „Попадија“ (Београд 2008) и „Игуманија“ (Шабац 2015). Припрема и збирку стихова за децу.

Радмила Цица Армић члан је Удружења књижевника, Књижевног клуба Карађорђевић и Хришћанске хуманитарне организације „Глас Српкиње.“

Златну значку Културно-просветне заједнице Србије и Министарства за дијаспору за предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе примила је 2005, а Удружење књижњвника Србије доделило јој Плакету захвалнсти „за трајан допринос угледу и развоју Удружења“ (23.децембра 2006)

Добила је и највише признање Српске паравославне цркве, Орден св. Саве (2008)

Радмила Цица Кесић удала се за проту Благоја Армића, свештеника у Храму св.Саве на Врачару. Има двоје деце и унукe: Николу, Луку, Воју, Исидору и Елену.

Живи у Београду и свакодневно слуша 49 звона врачарског светосавског храма.

У дневном листу “Политика” 05.августа 2017.године објављен је приказ књиге о Шапчанкама”

Књига о Шапчанкама

Књигу „Шапчанке“ новинарке Живане Војиновић, чији је поднаслов „Од Ане Обреновић и Исидоре Секулић до Милеве Марић и Јасмине Вујић“, објавио јебеоградски „Орион арт“. На 370 страна ауторка је сабрала биографије 188 жена које су доброчинствима и хуманошћу, родољубљем и храброшћу, знањем и умећем обележиле и претрајале столећа. У трагању за познатим и већ заборављеним Шапчанкама, по рођењу и пореклу, животу и раду, и по школовању, ауторка је спојила 18. са 20. веком.

Најстарија дама у књизи је Данојла Лазаревић, рођена 1791. године, жена попа Луке Лазаревића, првог команданта и господара Шапца, јунака са 17 рана, узор витеза и посинка Карађорђевог. Најмлађа је Нина Јанковић Дичић, млада и перспективна глумица која је врата популарности широм отворила улогом Валерије у филму Драгана Бјелогрлића „Монтевидео”. Међу глумицама су и Олга Животић, Томанија Ђуричко, Анка Мајценовић, Блаженка Каталинић, Мира Ступица, и још десет следбеница богиње Талије. Посебно место припада Јелки Лазаревић, Божици Марковић, Јелки Радовановић, ЕвиПавловић и Јелени Срнић, мајкама знаменитих и(ли) заборављених Шапчана: лекара и приповедача Лазе К. Лазаревића, песника Владимира Јовановића, првих преводилаца Дарвина, Хекела и Јустинијанових Институција Михајла, Милана и Алексе Радовановића, митрополита српског Инокентија и четворице несрећне браће Срнић.

Уз њих је педесетак Шапчанки са највишим академским звањима и универзитетским реномеом, али и стотинак списатељица и песникиња, сликарки, оперских дива и музичарки, спортисткиња и ратних хероина.

Неке од њих су обележиле и националну историју, културу и науку. Ана Обреновић, рецимо, прва је списатељица, преводитељка и прва ‘жена у српској дневничкој литератури. Милева Марић Ајнштајн била је шабачки гимназијалац, а у граду на Сави пронашла је пријатељицу за читав живот.

Исидора Секулић је радећи у Шапцу ушла на велика врата српске књижевности и прву књигу „Сапутници” ту је написала. Шапчанка Кристина Тинка Топузовић стајала је и испред и иза свога мужа Милутина Миланковића, великог научника, математичара, астронома, климатолога и геофизичара.

Живана Војиновић је аутор и књига „Принцеза Анка“ (Стубови културе, 2010) и „Аврамова деца“ (Орион арт, 2015). На насловној страни књиге је слика Шапчанина Радована Миразовића из циклуса „Шабачке даме у променади“. К. Р.